Selo Vlaska

HAPŠENJA U DESPOTOVCU

Admin0362 — Wed, 24 Jul 2013 07:12:47 GMT

Reč je o 11 osoba među kojima su i bivši čelnici opštinske uprave za koje se sumnja da su oštetili budžet Srbije za oko 40 miliona dinara

BEOGRAD - Uprava kriminalističke policije za borbu protiv organizovanog kriminala ovog jutra sprovodi akciju hapšenja 11 osoba u Despotovcu.

U toku je akcija privođenja nekoliko osoba osumnjičenih za zloupotrebu službenog položaja među kojima su i bivši čelnici opštinske uprave u tom mestu za koje se sumnja da su oštetili budžet Srbije za oko 40 miliona dinara.

Među privedenima su i bivši vlasnik Specijalne bolnice Trifunović Bratislav Trifunović i nekadašnji načelnik opštinske uprave u Despotovcu Svetislav Avramović.

"Zelena Koka Kola", nova "prirodna" Koka Kola

Admin0362 — Wed, 24 Jul 2013 07:09:29 GMT

Zelena, ekološka "Koka Kola Lajf" (Coca Cola Life) je najnoviji proizvod čuvene kompanija gaziranih pića.

Lansirana u Argentini, nova Koka Kola ima po prvi put od 1920. etiketu koja nije crvene, već zelene boje.

"Koka Kola lajf je prvi gazirani napitak brenda Koka Kola koji sadrži prirodni šećer i steviju (niskokaloričan zaslađivač prirodnog porekla)", navode u kompaniji.

"Napravili smo napitak izvanrednog ukusa, sa niskim sadržajem kalorija", istuču predstavnici kompanije, dodajući da nova Koka Kola ima svega 108 kalorija, za razliku od standardne koja poseduje 250 kalorija.

Nova, zelena Koka Kola prodaje se u bocama od 30 postotnog biljnog materijala koji se u potpunosti reciklira.

Vaterpolisti Srbije prvo trenirali, pa u istom danu napunili mrežu Brazila u Svetskoj ligi

Admin0362 — Fri, 14 Jun 2013 06:20:00 GMT

Vaterpolo reprezentacija Srbije ostvarila je novu pobedu u Svetskoj ligi, savladavši Brazil sa 16:7 (5:1, 4:1, 5:3, 2:2).

Posle prepodnevnog plivačkog treninga, "delfini" su za samo četiri minuta stigli do vođstva od 4:0, pa je jasno zašto je bilo teško zadržati motivaciju.

Golmani su opet podelili minutažu, branio je najpre Pijetlović a onda Mitrović. Brazilci su se držali proverenog plana. Držati loptu do poslednjih sekundi i onda po sistemu "šta uradimo, uradimo". Na kraju su uspeli da poslednju četvrtinu okončaju nerešenim rezultatom, 2:2.

Takmičenje u grupi naši vaterpolisti završili su na prvom mestu. U petak od 15:15 po srednjeevropskom vremenu "delfini" će igrati sa poslednjeplasiranom ekipom iz druge grupe.

"Nije bilo svežine, zbog toga i pad koncentracije. Očekivao sam da će posle jakih treninga doći do toga. Imaju slobodno posle podne i verujem da ćemo od u petak biti osveženi", rekao je selektor Dejan Savić.

Igrači su požurili u hotel, jedva čekajući odmor. Živko Gocić je u prolazu rekao:

"Rezultat jeste uvek važan ali je nama u Čeljabinsku bitnije da uhvatimo zalet za Barselonu. Brazil nas nije naterao na veliki napor ali se osetilo da smo malo teški i zbog toga je bilo nekih grešaka koje će, siguran sam nestati kako vreme bude prolazilo", a selektor Brazilaca Mirko Blažević je posle utakmice izjavio:

"Sigurno da nismo očekivali neki ekstra rezultat. Srbija je za nas nedostižna. Ali bilo je dobro da moji igrači osete borbu sa vrhunskim igračima".

Srbija - Brazil 16:7 (5:1, 4:1, 5:3, 2:2)

Bazen Stroicelj. Gledalaca 200. Sudije: Adžić (Crna Gora) i Jang (Kina). Igrač više: Srbija 9 (7), Brazil 9 (2). Peterci: Srbija 2 (2).

Srbija: B. Mitrović, Šaponjić, Gocić 3, Udovičić 2, Ćuk 2, Ubović, Nikić 2, Aleksić 1, Radjen, Filipović 3, Mandić 1, S.Mitrović 2, G. Pijetlović. Selektor: Savić.

Brazil: Bezera, Gomeš 1, Miranda, Viera , G. Roka 1, Delgado 1, Silva 1, B. Roka 1, Franko, Gimareš, Insera 2, Antoneli. Selektor: Blažević.

Đoković: Rame je u redu, spreman sam za US Open!

Admin0362 — Sat, 27 Aug 2011 08:47:16 GMT

Novak Đoković će biti spreman za US Open. Najbolji teniser sveta posle predaje u finalu Mastersa u Sinsinatiju, nije trenirao nekoliko dana. Odmorio je i čini se da neće imati problema na poslednjem Grend slemu u ovoj sezoni.

"Ova minorna povreda koju imam neće uticati na moje samopouzdanje. U pitanju je zapaljenje, a ne o povreda. Priznajem da mi je to malo otežalo stvari na terenu, ali to je bilo normalno očekivati”, kaže Đoković.

On ne dovodi u pitanje dobar rezultat u Njujorku.

"Moje samopouzdanje ja na najvišem nivou. Izgubio sam u sezoni samo dva meča, verujem da ću fizički biti spreman za nova iskušenja”, zaključio je prvi teniser sveta.

Nepobedivi Đoković protiv "kralja šljake"

Admin0362 — Sun, 08 May 2011 10:59:53 GMT

Novak Đoković, srpski teniser broj jedan, posle dva sata i devet minuta borbe sa Tomašem Belućijem iz Brazila, danas će od 18.30 časova sa druge strane mreže u finalu Madrida imati za rivala Rafaela Nadala. Nepobedivi Srbin ove godine, imaće šansu da načne trenutno najboljeg tenisera planete na njegovom terenu - u Madridu i na šljaci.

Biće ovo 25. duel Đokovića i Nadala, a zanimljivo je da naš as nikada nije uspeo da savlada Apača na njemu omiljenoj šljaci. Ipak, Đoković će danas za razliku od ranijih godina imati na svojoj strani mini-tradiciju. Drugi teniser planete, ne samo da nije izgubio ove godine, već je i dva puta savladao današnjeg suparnika. Bilo je to prvi put u Indijan Velsu, a kasnije i u Majamiju.

Današnji meč odlučiće verovatno i fizička kondicija dvojice igrača. I Đoković i Nadal su juče morali da igraju tri seta protiv Belućija, odnosno Rodžera Federera.

- Znam da me posle duela sa Federerom ne očekuje ništa manje težak zadatak protiv Novaka, ali daću sve od sebe da osvojim još jedan pehar -istakao je Nadal.

Zanimljivo je istaći da se "kralj šljake" juče nije preterano radovao zbog trijumfa nad Švajcarcem, jer je u žalosti. On će i danas nositi protiv Srbina crni flor, kao znam žalosti zbog smrti poznatog golfera Sevea Baljesterosa.

U finalu dublova igraće Nenad Zimonjić u paru sa Ljodrom protiv američke kombinacije braća Brajan, Bob i Majk. Zimonjić inače brani trofej, koji je osvojio prošle godine u paru sa Danijelom Nestorom.

Voće i povrće u zimskom periodu

deki71 — Thu, 11 Feb 2010 20:58:31 GMT

Veoma je važno da posebno tokom zimskih dana konzumirate dovoljno voća i povrća. Bečki stručnjak za ishranu, prof. Hademar Bankhofer Vam nudi nekoliko saveta kako da na pravilan način lagerujete voće i povrće.

Jabuke se rado jedu, ali su zahtevne
Jabuke se ne „slažu" sa ostalim vrstama voća jer ispuštaju etilen, jedinjenje iz klase ugljovodonika, koji utiče na sazrevanje voća. Ako ostavite jabuku da neko vreme stoji pored banane, ova će veoma brzo da pocrni.

Ali nisu samo banane te koje „ne vole" jabuke. Isto će se desiti i ako kivi, mango ili dinju ostavite neposredno pored jabuke. Voće će prebrzo da preszri i propadne.

Gde da držite povrće
Papriku, krastavac, tikvice, patlidžan i paradajz ne treba kupovati na veliko i stavljati u frižider. Prema rečima ovog bečkog stručnjaka, navedenim vrstama povrća nije mesto u hladnom Čak naprotiv, one su baš veoma osetljive na hladnoću. Kada je u hladnom, povrće ne može da razvije svoju specifičnu aromu. To je moguće samo ako se povrće čuva na sobnoj temperaturi. U frižideru može da se desi suprotno.
Paradajz, na primer, može da razvije veoma neprijatan ukus i da bude neukusan. Skladištenjem paradajza u frižideru njemu se pre svega uništava likopen koji jača srce i krvotok i smanjuje rizik od dobijanja raka.

Ovaj bečki stručnjak Vam takođe savetuje da povrće ne kuvate predugo jer ono tokom kuvanja izgubi najviše svojih hranljivih materija.

Najbolji način pripreme povrća je kuvanje na pari. Na taj način skoro svi vitamini i minerali u povrću ostanu sačuvani. Prema rečima Bankhofera, povrće spremljeno na ovaj način je ujedno i najukusnije.

"Morava" i dalje potapa narkodilere

deki71 — Thu, 11 Feb 2010 20:56:36 GMT

Ministar policije Ivica Dačić navodi da je u policijskoj akciji "Morava" do sada uhapšeno 1.695 osoba i da su podnete 1.034 krivične prijave.
U policijskoj akciji "Morava" do sada je uhapšeno 1.695 lica i podnete su 1.034 krivične prijave, izjavio je zamenik premijera i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić.

U okviru te akcije zaplenjeno je 210 kilograma opojne droge, 60 komada oružja, više hiljada komada municije i velika količina falsifikovanih novčanica, rekao je Dačić agenciji Tanjug.
Prema njegovim rečima, akcija "Morava" je sastavni deo ukupne borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije, sa posebnim akcentom na borbu protiv ilegalne trgovine narkoticima, koja se koordinirano sprovodi zajedničkim akcijama sa Ministarstvom pravde i bezbednosnim službama, u okviru Saveta za nacionalnu bezbednost.
"Ministarstvo unutrašnjih poslova, u saradnji sa tužilaštvom, nastaviće akciju 'Morava' i presecanje i paralisanje mreže dilera droge", naglasio je Dačić.
Akcija "Morava" počela je 31. oktobra prošle godine i usmerena je ka razbijanju narkodilera koji prodaju narkotike u blizini obrazovnih ustanova i po raznim objektima gde se okupljaju pretežno mladi.

Srbi, poneki i ponegde

deki71 — Thu, 11 Feb 2010 20:51:51 GMT

"Danas se Srbi "kriju” iza raznih imena: Srbi, Hrvati (oko 90% srpskog porekla), Bošnjaci-muslimani (oko 95% srpskog porekla), Crnogorci (100% Srbi), Makedonci (uglavnom srpskog porekla), Albanci-Arbanasi-Šiptari (oko 70% srpskog porekla), Bugari (čiji identitet je neodvojiv od srpskog), Mađari (u većini srpskog i slovačkog porekla), Transilvanci (u većini mađarizovani Srbi i Nemci)."

Veselin Đuretić: Političko-istorijski okvir srpske tragedije

„Preduslov svih preduslova, osnova očuvanja srpskog etniciteta i kulture jeste biološki jak srpski narod. U suprotnom, teritorija na kojoj živimo nastaviće da se neprestano smanjuje pod najezdom biološki jačih naroda."

Milan Damjanac: Konzervativna obnova Srbije

„Srpska nacionalna svest je svest o srpskoj paradigmi i zato se, u punom smislu, Srbima mogu smatrati samo oni koji imaju tu svest... Najvažnija odrednica srpske paradigme je pravoslavna vera i njenim gubljenjem delovi srpskog stanovništva su uvek prelazili u nesrpske ili protivsrpske etničke zajednice ili nacije"

mr Boris Mirosavljev:Narod, država i nacija

Tema ovog teksta neće biti kako (inače međusobno ljuti neprijatelji) – Kominterna/Vatikan/protestantske „sekte", ziloti/ateisti, masoni/antropozofi, islamski fundamentalisti/neoliberali/gej lobi i ostali, navodno očas zakopaju ratne sekire i udruže se u zločinački poduhvat uništenja naroda Serbskog. Naprotiv, pokušaću da otvorim raspravu na temu kako sami sebe (konceptualno) uništavamo.

U praistorijsko vreme NSPM-a, možda tome ima i par decenija, „isti" je izdao zanimljiv temat „Srbi i Evropa". Na jednoj od tribina na kojima se predstavljao, zamerio sam prof. Antoniću što u tematu nije definisan pojam „Srbi" ili bar određeni njegov „obim", tj. „ko su sve Srbi". Svašta se događalo od tada, ali Srbi ostadoše „nedefinisani", u rasponu od naroda najstarijeg, kome je u dalekoj prošlosti pripadalo gotovo celo čovečanstvo, do današnjeg vremena kad mnogi ni u centru Beograda, ni srpske Atine, a ni Sparte, ne žele da budu Srbi. Čini se da svako, pri pomenu imena Srbin, misli na različito.

Zbrka nastaje već kad govorimo o Srbima kao narodu. Po najširem tumačenju, bliskom onim biografijama provincijalnih slikara u kojima je „pod firmom" grupne izložbe ubeležena svaka poseta nekoj galeriji, makar i da bi se sklonilo od kiše, Srbi su svi oni pored kojih je bilo kada, bilo gde, bilo iz kog razloga prošao neki Srbin, a neki hroničar to zabeležio. Po nešto užem koje „korespondira" sa standardima uobičajenim u svetu, srpskom narodu i kulturi pripadaju svi koji govore srpski. U ovom slučaju problem je, pre svih po lingvistima, što srpski govore i oni koji smatraju da govore hrvatski, bošnjački ili crnogorski, pa bi i oni trebalo da budu Srbi, a to ne žele. Po još užem, Srbi su samo „biološki" Srbi, a to su oni koji su zaboravili i iz svojih rodoslova izbrisali pretke, pripadnike raznih postojećih ili izumrlih etničkih grupa „romanizovanog" i „neromanizovanog" stanovništva[1] Hemskog poluostrva. Zatim sledi tumačenje po kojima su Srbi samo oni pravoslavne vere i još uža varijanta – samo oni koji su pravi pravoslavci – redovni vernici, dobro teološki potkovani. Ekstremno apsurdna varijanta ovog mnenja je ona „Dukljanska", po kojoj „srpstvo", Srbin, srpski, čak ne označava ime naroda, već su sinonimi za pravoslavne, a „pravi" narodi su npr. Crnogorci („srpske", „turske" ili „latinske" veroispovesti) – što je otelotvorenje narodne poslovice „kako seješ tako i žnješ".

Ne bih da licitiram kojih je među današnjim Srbima više, „biologa" ili „pravoslavnih fundamentalista" (vidi drugi i treći moto), ali je jasno da je najmanje (i među deklarisanim Srbima i među onima koji su se „sakrili" na način kako akademik Đuretić opisuje) onih koji narod poimaju „kao sav ostali svet", tj. pre svega kao istojezičku zajednicu. Izvorni srpski nacionalni program „Srbi svi i svuda" („brat je mio, koje vere bio") očigledno je zaboravljen i potisnut od sledbenika koncepta „nema krsta bez tri prsta" i čak, srpskoj tradiciji potpuno stranog krvnog – „rasonalističkog". Reakcija ubeđenih „troprstaša", bilo da su univerzitetski profesori ili „samo" navijači Rada, kad im se predoči za koji se koncept eksplicitno (u knjizi „Moje uspomene iz Boke") zalagao sam vladika Nikolaj Velimirović, uvek je ista – to su vladičini rani radovi (valjda po obrazcu „mladog Marksa"), kasnije je ispravio te „zablude" (što nigde nije zabeleženo).

Kad „stupimo na tlo" nacija, zbrka postaje potpuna. Današnjim Srbima, živeli oni u državi Srbiji, Bosni ili Crnoj Gori, susedima Rumuna, Grka, Nemaca (Austrijanaca), iako imaju razgranate poslovne i „turističke" odnose sa Arapima i Turcima, ipak je neshvatljivo da jedan narod može da ima više nacija ako ima više država. Situacija da imamo istovremeno (bar) tri (pa jednu – Dubrovačku republiku, koju redovno zaboravljamo) svoje države (od kojih se obično samo jedna zove Srbija) gotovo je konstanta srpske istorije.

„Naime... već u 13.v., a naročito u 14. v. Raška se počela naglo razvijati, prvo kao srpska kraljevina, a zatim kao carevina, i uzela je opšte srpsko nacionalno ime, kao glavno obilježje za narod svoje države - utopivši u njemu sva provincijalna imena. To je onda dalo povoda bosanskim vladaocima, da za državno ime svoga naroda uzmu provincijalni naziv: Bošnjak, Bošnjanin, Bosanac, umjesto dotadašnjeg nacionalnog Srbin, da tim jače označe političku samostalnost svoju prema Srbiji. Otud i nalazimo u pismenim spomenicima iz 14. i 15. v.: bosanska gospoda vis a vis srpskoj gospodi, ta Bošnjanin i Bosanac vis a vis Rašanima i Srbijancima... Važno je još istaći, da je jezik naroda u Bosni uvjek, pa i onda kada je provincijalno ime bosansko prevladalo, nazivan SAMO SRPSKIM imenom"[2]

Narodnosni identitet se, dakle, čuvao imenovanjem i negovanjem pre svega jezika i kulture, a „provincijalni" u stvari državni, danas bi rekli nacionalni, nije značio odricanje od narodnosnog, naprotiv. Danas je „sasvim drugačije". Ne trepnemo kad nam drugi kradu i preimenuju naš srpski jezik (koga ne štitimo i ne negujemo, čak ga i SANU zvanično zove srpsko-hrvatski), pa je tako „bošnjački" u upotrebi čak i u delovima Srbije. Ali zato „promptno" reagujemo kad neko ističe svoj „provincijalni" (da ne kažem nacionalni) identitet – ekskomunikacijom istog iz srpskog narodnosnog korpusa. Koliko samo radimo sami sebi o glavi, na planeti koja je ustrojena kao zajednica nacija/država a ne naroda (Ujedinjene nacije), u kojoj će u međunarodnoj, pogotovo zvaničnoj, komunikaciji državljanin Crne Gore uvek biti Crnogorac, Bosne Bosanac (a, kako je krenulo, Vojvodine Vojvođanin). Nikada neće biti „Srbin iz Crne Gore/Bosne/Vojvodine", kao što ni Kosovar neće biti „Albanac sa Kosova" a Austrijanac nije „Nemac iz Austrije". Ujedinjene nacije ove planete ustanovile su princip da jedna nacija ne može da ima više država. Nacija a ne narod. Ovo treba shvatiti bukvalno kao fizički zakon – jedno telo ne može istovremeno biti na dva mesta. „Telo" nacije, naime, određeno je jedino konkretnom državom i „živi" samo dok postoji ta država. Narod jeste dugovečniji i prilagodljiviji –preživi čak i raspad države, ropstvo, ratove i genocide. „Naivni" bi pomislili da je za svaki narod svakako bolje da umesto ropstva i genocida (što duže ako već ne večno) ima svoje nacionalne države. Kulturan narod bi svoje nacionalne države negovao i čuvao, ne bi se odricao upravljanja njima, a pogotovo se ne bi borio za njihovo urušavanje. Kako su Srbi došli u situaciju da biraju između narodnosnog i „provincijalnog" identiteta, kao da jedan drugog isključuju i između virtuelne „države svih Srba" kakva nikada nije postojala u istoriji (osim za još postojeće jugonaivce) i sopstvenih postojećih međunarodno priznatih? Izbor k'o u tamnom vilajetu – svakako će se kajati.

Zašto srpski narod uglavnom ima više država, složeno je pitanje. Međunarodni, naročito odnosi „velikih sila" svakako su jedno od najčešćih objašnjenja/opravdanja. Uprošćeno, za našeg pokoljenja, volja „velikih sila" isprečila se navodnoj volji („neprikrivenog") srpskog naroda da živi u jednoj državi. Zaboravlja se da je volja „velikih sila" korespondirala sa sentimentom „sakrivenih" Srba i drugih južnoslovenskih naroda za svojim istorijskim „provincijama".

Svestan da su istorijske analogije obično vulgarno diletantsko uprošćavanje, ipak ću „posegnuti" za nekim. Srednjovekovne srpske države koje su „koegzistirale", bile su 100% pravoslavna (nakon progona bogumila za vreme Stefana Nemanje) Raška – potonja Srbija, bogumilsko-katolička Bosna sa pravoslavnom Hercegovinom Sv. Save i prvobitno pretežno katolička Duklja, kasnije pravoslavno-katolička Zeta u Nemanjićkoj državi. Teritorija Hercegovine (Zahumlje, Hum, Travunija) je kao neko vezivno tkivo srpskih država – bila je u raznim periodima podjednako „legitimno" u sastavu svake od njih.

Ni bosanski bogumili ni dukljanski i bosanski katolici nisu imali problem sa narodnosnim identitetom, ali je jasno da su svojim državama dali kulturološki osoben identitet. Čak i brojnim pristalicama „pošajkačivanja" svih Srba, teško je da ospore da osobenosti Bosanaca ili Crnogoraca imaju dublje utemeljene od razmetanja u cetinjskim kafićima i mitomanije sarajevskih i mostarskih ćevabdžinica.

Ni u srednjovekovnoj Bosni ni u Duklji nisu zabeležena međusobna genocidna istrebljivanja jeretika ili shizmatika. Naprotiv, izgleda da su to bile, današnjim rečnikom rečeno, prilično tolerantne zajednice. Problemi su uvek dolazili spolja – protiv Bosne su pape organizovale niz krstaških ratova, da bi istrebili (po njima) jeretike, koji su se odupirali. Vladari Bosne su obično neiskreno, formalno prihvatali katoličanstvo i glumili progon jeretika, ali se nisu usuđivali da ga nameću narodu. Drugim rečima, bogumilska, katolička i pravoslavna zajednica Srba nalazile su modus zajedničkog mirnog života i u vrlo nemirnim vremenima. Bosna je bila pretežno bogumilska, a Hum, Zahumlje i Travunija pretežno pravoslavni. Analogija sa potpisivanjem sporazuma Izetbegovića i Karadžića, koji je prvi povukao pod pritiskom „velikih sila" čime je otpočeo bratoubilački rat, prosto se nameće. Pa ustrojstvo aktuelne države Bosne i Hercegovine podeljene na pravoslavnu Srpsku (kao nekada Hum, Zahumlje i Travunija) i islamsku Bosnu ne izgleda više istorijski neutemeljeno. Ali ponovo je tu „strani faktor" (treće vere) da to minira.

Međuverska netrpeljivost i sukobi u srpskim državama se ne događaju. Oni započinju tek njihovim raspadom, dolaskom okupatora i nametanjem njihovog ustrojstva i koncepta. Dva su takva koncepta – koncept konfesionalnog, u smislu ideološkog organizovanja podanika (bolje reći nametanja), karakterističan za Otomansku imperiju i papinske krstaške ratove, te germanski osvajački etnocentrični koncept koji narod shvata kao produženo pleme, pa sledsteveno tome neka teritorija može samo da se osvaja a protivničko pleme jedino protera ili istrebi.

Primer „simbioze" ova dva koncepta bila je ustaška država i njen „ideološki" odnos prema pravoslavnim (trećinu ubiti, trećinu proterati, trećinu pokatoličiti) ali i „tribalistički" prema Srbima uopšte. Ne treba zaboraviti da su ustaše za kratko vreme haranja Dalmacijom posle pada Italije izvršili i „seču knezova" – viđenijih Srba katolika, u gotovo svim mestima, uključujući naročito Split, u kom su stradali baš osnivači NK Hajduk.

Određivanje karaktera minulog bratoubilačkog rata primer je kako se na osnovu potpuno istih događaja „konceptualno" donose sasvim suprotni zaključci. Baštinici tribalističkog – „etničkog" koncepta nacije, Hrvati, zovu ga domovinskim ratom. Jedna teritorija može biti dom samo jednog plemena, pa je stoga drugo, kao „remetilački faktor" moralo da bude proterano. Sasvim u skladu sa svojim „svetonazorom" projektovali su sopstvene namere na proterano pleme i njihovim (našim) nepostojećim namerama opravdavali svoje „preventivne" zločine. Nepostojećim, zato što Srbi kao baštinici (staro)rimskog komonvelta razmišljaju („sasvim drukčije") u kategorijama države i građanskih prava, pa su se pobunili zbog ukinutih davno stečenih prava i statusa, pre svega u okviru socijalističke republike Hrvatske, a tek posredno i Jugoslavije. Zato je za Srbe, koji su kao dotad ustavno konstitutivni narod i Hrvatsku smatrali za svoju domovinu, ovaj rat bio građanski. Hrvatska je, proglašavajući Srbiju za maticu svih pa i hrvatskih Srba da bi rat predstavila još i kao agresiju na suverenu državu, ustanovila presedan koji se „uspešno" primenjuje i u Crnoj Gori i u federaciji BiH, na katastrofu Srba.

Za baštinike versko-ideološkog koncepta nacije, većinu muslimana u Bosni predvođenih Izetbegovićem, ovo je bio verski rat. „Neprikriveni" Srbi i deo muslimana (Zulfikarpašić, Filipović, Avdić...), koji i pravoslavne i muslimane smatraju delovima istog naroda, misle da je i u Bosni bio građanski rat.

Određivanje karaktera rata anticipira buduće ustrojstvo, izbor između nacionalnog ili „multietničkog" identiteta država i buduće granice.

Nametanje objašnjenja ovog rata kao domovinskog, anticipira postepenu kroatizaciju Bosne i Crne Gore, možda i zapadne Srbije, pre svega jezičkom, obrazovnom, medijskom i uopšte kulturnom politikom. Hrvati odavno polažu tapiju na sav ijekavski izgovor, a „ekavska" Srbija „beogradskog govora" ga se „mudro" odriče. Paralelno s tim ide i razbijanje zajednice građana (nacije) i formatiranje (gle čuda, srpskog) plemena „remetilačkog faktora" u ove dve srpske države. Proces je u Crnoj Gori gotovo zaokružen – manjinizacijom Srba i proglašavanjem Srbije za njihovu maticu kao da su odatle doseljeni, dok domovinski ne-baš-rat vode Crnogorci protiv Srba koji uporno ne priznaju njihovu „tisućgodišnju" državu, kao da „u biti" nije srpska hiljadugodišnja. U Bosni, satanizacijom Republike Srpske kao „remetilačkog faktora", njena vlast se huška na ishitrene poteze, tj. na čin separatizma, koji bi naravno odmah bio osuđen i na besmisleno savezništvo sa drugim narodom – Hrvatima, protiv sopstvenih muslimana (nema Srbina koji neće reći da su muslimani Srbi) i za razbijanje sopstvene države. Nastavi li se ovako, bez smislene srpske reakcije, Crna Gora i Bosna (računajući i teritoriju Srpske) će postati srpske koliko i današnja Hrvatska. Model je sasvim primenjiv i na Vojvodinu.

Shvatanje rata kao verskog pak (zlo)sluti nove nadnacionalne integracije organizaciono (u smislu ukidanja demokratskih procedura i nacionalne suverenosti i vladavine samopostavljenih „komisija") evrounijatskog tipa, na prostorima bivše Otomanske imperije, prirodno sa Turskom u glavnoj ulozi (čime bi joj se kompenzovala zabrana ulaska u EU). Vreme je pokazalo da je trendove, barem u muslimanskim zemljama, vizionarski uočio Srbin Alija Izetbegović, pisac Islamske deklaracije, kako je lucidno primetio Aleksa Đilas, gostujući nedavno na RTS-u. Naime još šezdesetih godina, u vreme cvetanja nacionalnih država Ataturkovskog tipa na islamskom tlu, Izetbegović je zagovarao obnovu ideje islamske revolucije i jedinstvene verske nacije, što se tada činilo suludo. Naša inteligencija primenljivost bliskoistočne situacije na naše neposredno okruženje ne primećuje ili bagateliše. Liban ili Palestina svojevremeno su bile bogatije i mnogo „građanskije" države i integrisanije nacije „urbanijeg" stanovništva od tada rigidnokomunističkih Bosne ili Kosova, a sada su skupine „etničkih" grupica očajne sirotinje, koje ujedinjuje jedino muslimanski fundamentalizam. A postoji i inženjering i eksperti za destabilizaciju država, dekonstrukciju nacija i građanskog društva i proizvodnju „etničkih" i očajnika zbog socijalnog položaja. Fundamentalistički potencijal Prištine sa 650 000 stanovnika, uglavnom skoro doseljenih nezaposlenih mladića i devojaka, nije za potcenjivanje. Međutim, nakon smrti Izetbegovića, evidentno je da su se i njegovi naslednici, Silajdžić pre svih, odlučili za koncept domovinskog rata. A onda se iznenada odnekud pojavi turski ambasador sa idejama „ni nalik" Ataturkovim.

Tumačenje rata kao građanskog anticipiralo bi istorijski utemeljen opstanak Bosne i Hercegovine (najverovatnije iz dva entiteta, kao u srednjem veku) nakon nacionalnog pomirenja koje u suštini znači povratak muslimana u srpski narodnosni i u korpus srpske kulture, kao i bliske odnose sa ostale dve srpske države (niko se više ne seća asimetrične federacije, ali mnogi sada ističu primer Beneluksa). Kako ovo utopistički zvuči u kontekstu još svežih humki Bratunca i Srebrenice i brižljivo medijski i institucionalno gajene i bogato novčano donirane inter-srpske mržnje, finansirane od lobija huškača „verskog" ili „domovinskog" koncepta. Za građanski/nacionalni, utemeljen u autentičnoj srpskoj tradiciji, nema ko da se bori i ko da ga finansira, kada čak ni država Srbija nije nacionalna, a u naučnim i kulturnim institucijama sve vrvi od Jugoslovena. Pa se tako ni potencijalno mudra ideja njenog (našeg) predsednika o zajedničkom obeležavanju ova dva srpska bratoubilačka stratišta ne shvata u ključu nacionalnog pomirenja, već u kulturalističkom, političko korektnom, suočavanja sa realnošću posledica pobede domovinskih i verskih ratova.

Dokle će zalaganje za očuvanje i autentično pre-ustrojstvo srpskih država u kojima već žive gotovo svi Srbi biti jeres? Nasuprot tome, ruga nam se „više od autonomije, manje od nezavisnosti" jugoslovenska utvara u kojoj bi, pod vlašću i prema ključevima ostalih bratskih naroda i narodnosti, živeli svi Srbi. A inkvizitori koji određuju šta je jeres su Jugosloveni. Ili malena Šumadija po obrascu Tarabićeve šljive. Sklonost ka letećem pacovu na grani umesto ljupke korisne ptičice u ruci je štetna boljka.

Bik ujeo opasnog tigra

deki71 — Thu, 11 Feb 2010 20:46:25 GMT

Zaposleni u kineskom zoološkom vrtu želeli su da probude lovačke instinkte kod belog tigra zvanog Tang Bai Hu, i ubacili su mu u kavez mladog bika.

Čuvari su očekivali da će tigar napasti i ubiti bika, ali u neverovatnom obrtu, tigar je postao žrtva.

Zaposleni su naveli da je tigar odmah probao da napadne jednogodišnje govedo, ali se bik okrenuo i pojurio ga. Matori tigar probao je da izvede istu akciju još jednom, ali ga je ratoborni bik uporno gurao, i čak je u jednom trenutku izgledalo kao da ga grize za leđa.

Portparol zološkog vrta Čang Jihai zaključio je kako je živi bik bio previše za 15-godišnjeg tigra, koji je navikao da jede pileće i goveđe odreske.

’Naši tigrovi su odavno zaboravili na svoje lovačke sposobnosti. Ovde žive vrlo udobno, imaju veliku kuću, bazen i sportski teren. Njihova divlja priroda je izgubljena, što uzrokuje degeneraciju imunog sistema i reproduktivnih sposobnosti’ kaže Jihai.

Velja Ilić u bolnici posle napada

deki71 — Fri, 05 Feb 2010 23:20:28 GMT

Beograd -- Velimir Ilić, nakon što ga je na skupu Nove Srbije u centru Beograda pesnicom u glavu udario Dejan Stojadinović, noć će provesti u Kliničko-bolničkom centru.

Napad na Velimira Ilića (FoNet)
Lider Nove Srbije Velimir Ilić napadnut je danas u centru Beograda tokom stranačke akcije. Njega je pesnicom u glavu udario Dejan Stojadinović. Ilić je, posle pregleda, zadržan u bolnici. Policija je saopštila da je Stojadinović zadržan u pritvoru i da će protiv njega biti podneta krivična prijava zbog nasilničkog ponašanja.

Inače, kada su, posle napada na Ilića, pripadnici Nove Srbije nasrnuli na Stojadinovića, povrede glave i šake je zadobio i jedan policajac, koji je prebačen u Urgentni centar.

Usred davanja izjave novinarima, na predsednika Nove Srbije Velimira Ilića, nakon psovki, nasrnuo je Dejan Stojadinović, čovek koji je stajao među okupljenim građanima.

Policija privodi Dejana Stojadinovića (Tanjug)
Od Ilića su ga odvukli članovi Nove Srbije, a potom i policija. Međutim napadač ne posustaje, ali iako je sam, nastavlja da preti sve većoj grupi članova Ilićeve stranke.

Vidno iznervirani stranački prvaci i aktivisti, uprkos prisustvu policije, pokušavali su do dođu do čoveka koji je povredio Ilića, sve dok ga policajci nisu odvukli u haustor zgrade u neposrednoj blizini odnosno dok nije stiglo policijsko pojačanje.

Desetak minuta nakon napada, muškarca kog je policija sve vreme čuvala nakon hapšenja, odveli su u stanicu.